Hej, hej, hej! #izbori2012

Uobičajen

Imamo novog presednika. Neki su zadovoljni, neki su neutralni, a neki kunu. Sve u svemu, ništa novo u Srbiji. Jedna od glavnih karakteristika Srba je da vole da preteruju. U euforiji, u nezadovoljstvu, u pravljenju idola. Nekako nam, kao kolektivu, nedostaje onaj gen za realno. Političari, sportisti, glmuci su ili naj naj ili najgori na svetu. Kod nas nema sredine. Ne volimo mi to. Mi dajemo sve ili nista. I uvek nam je neko drugi kriv za situaciju u kojoj se nalazimo.

Čitam jutros, mnogi su ljuti na bele listiće. Kažu, eto oni su crtali a matorci su izabrali. Kažu vratiće nam se devedesete. Gospodo, mi smo već uveliko u devedesetim, a ovo je jedna naznaka da ćemo iz istih možda izaći. Jedan od najvećih problema devedesetih je bio što smo imali nesmenljivu vlast. To im je davalo mogućnosti da rade šta hoće i kako hoće, bez straha. Sa gospodinom Borisom Tadićem smo krupnim koracima gazili u tom istom smeru. Zar nas devedesete nisu ništa naučile? Ako su se DS i Boris Tadić toliko plašili za dobrobit Srbije, zašto nisu kandidovali nekog drugog čoveka za presednika? Ako je on jedini političar u DS koji može da bude njen presednik, kandidat za presednika države, premijer, onda DS ima veliki problem. Isto važi i za ostale stranke.

Beli listići predstavljaju one koji su se pobunili protiv autokratskih uredjenja naših stranaka. Na strankama je da konačno shvate to. Ko prvi shvati da je bolje menjati ljude na čelu stranke a ne voditi kampanju ucene i zastrašivanja, profitiraće.

Što ja volim ankete

Uobičajen

Jeste li čuli za/pročitali knjigu How to lie with statistics autora Darela Hafa (Darrell Huff) koja predstavlja uvod u statistiku za običnog čitaoca. Bez korišćenja matematike, autor objašnjava koji su sve trikovi i previdi mogući u osmišljavanju, sprovodjenju, analiziranju i interpretaciji rezultata istraživanja javnog mnjenja. Preporučujem je svima koji nemaju mnogo kontakata sa statistikom, a žele da na pravilan način tumače sve one grafikone i poredjenja kojima nas svakodnevno bombarduju u novinama, na televiziji, na različitim socijalnim mrežama. Preporučujem je i svima onima koji bi da sprovode ankete, čisto da bi smo izbegli primere kao što je ovaj u nastavku.

 Ovih dana se svašta dešava u pokretu pod nazivom Piratska partija. Neke svadje i prepucavanja, borba za prevlast, ma u biti ništa neobično za naše stranke i ostale organizacije. Možemo da čitamo javna izvinjenja, osude na blogovima, prepucavanja na Twitter-u, a i ko voli može da glasa u anketi. E o toj anketi bih, pošto je ostalo i tako stvar članova pokreta. Ja sam samo simpatizer i ne-Pirat. Autor ankete je jedna od zaraćenih strana, Jelena Jovanović (Miss Cybernaut). Koja je mišljena svrha ankete mi nije baš najjasnije. Ako autor želi podršku zašto je ne traži unutar pokreta, zašto je traži od ne-Pirata i ljudi koji je znaju? Ja, kada se kandidujem za presednika odeljenske zajednice, obično svoju kampanju sprovodim unutar odeljenja, ne idem u 4/3 da njih pitam za mišljenje. Osim toga, način na koji je sastavljena anketa i gde je postavljena govori u prilog jednom od dva moguća scenarija. Prvi, autor nije pročitao knjigu navedenu na početku ovog posta i nema mnogo iskustva u istraživanju tržišta. U ovo čisto sumnjam, jer se bavi internet marketingom. Drugi, i verovatniji, scenarijo je da dotična osoba tačno zna sve one zamke i trikove, ali valjda računa da je mi ostali nećemo provaliti. A koji su to trikovi?

  • Ankete na različitim internet portalima su biased, t.j. sadrže neotklonjivu sistemsku grešku koja je uzrokovana nekontrolisanim izborom uzorka na kome se vrši ispitivanje. U ovim anketama glasaju proizvoljni ljudi, oni koji imaju interesa, vremena i želje da glasaju. U tom smislu rezultati ankete ne mogu poslužiti za donošenje nikakvog objektivnog zaključka. Konkretno, u ovom slučaju, glasaće prijatelji i simpatizeri autora, i mi ćemo znati da je oni podržavaju.

  • Način na koji se postavlja pitanje, može imati uticaj na rezultate ankete. Recimo, pitanje u ovoj anketi je Piratska partija je nešto što definitivno treba našoj zemlji. PPI je veoma važna globalno. Šta mislite o JJ u njoj? Ja smatram da je Piratska partija nešto što definitivno treba ovoj zemlji i da je PPI veoma važna globalno, ali ne razumem kakve to veze ima sa tim da li je JJ u njoj?! Pitanje postavljeno na ovakav način je tendenciozno, i može da zavede čoveka da pomisli da PP neće postojati bez JJ. Ako je JJ jedina osoba koja tu organizaciju može da pretvori u partiju i bez koje ta organizacija ne može da opstane, kako na lokalnom tako i na globalnom nivou, onda ne vidim svrhu postojanja iste. Po meni mnogo realnije je bi bilo da je JJ postavila pitanje tipa: Šta mislite o mom učešću u PP?

  • Odgovori na ankete su često zatvorenog tipa, to znači da birate jedan od ponudjenih odgovora. Izbor potencijalnih odgovora i način na koji su formulisani utiče naravno na rezultate ankete. Tako imamo mogućnost da biramo izmedju sedam ponudjenih odgovora:

      1. Ne odustaj od PP RS, to je dobra stvar

      2. Srpska posla – ostani ako misliš da imaš stomak

      3. Fokusiraj se na PPI

      4. Osnuj novu stranku :))

      5. Izadji i spasi se

      6. Svi ste vi isti, i ti si robot i sve vas ignorišem

      7. Pomozi im da se registruju a onda zapali (everybody needs Beba Popović 🙂

    Prvih pet i sedmi odgovor su saveti autoru ankete i mišljeni su valjda da daju podršku JJ, a ne da omoguće da učesnik ankete da svoje iskreno mišljenje o njenom učešću i doprinosu Piratskom pokretu. Ne mogu da se otmem utisku da je odgovor pod rednim brojem šest ubačen tek tako, da imamo i mogućnost da kažemo nešto loše, ali ne previše. Kao rezultat ankete, JJ će dobiti savete ljudi koji je znaju i ništa više. A to je mogla i bez ankete.

Iskreno, iako je autor ankete želeo da stane na put pričama koje je pokrenula druga zaraćena strana. Po meni anketa ima upravo suprotan efekat. Jedini zaključak koji ja mogu da izvedem je da autor ankete žudi za samopromocijom i želi da ulogu žrtve iskoristi za dobijanje poena. Ne znam samo kod koga…

Zašto su Anonimusi neuništivi sa aspekta nauke

Uobičajen

Kada čitam vest o hapšenju člana Anonimusa, zamišljam gospodina Branka Stamenkovića kako krvavih očiju komanduje akcijom hapšenja i viče:

 – Ovo nije naš narod!Nama ne treba ovakav narod! Mi ćemo stvoriti drugi narod! Pravi, bolji, lepši narod!

 I iskreno da vam kažem, muka mi je! Muka mi je od ovakve države, muka mi je od ovakve vlasti! Muka mi je od državnih službenika koji svoj posao obavljaju sporadično, selektivno, nezainteresovano, i samo kada im neko odozgo to naredi. Ali neću o tome. Ovo je svima nama već poznata činjenica, Objasniću vam i potkrpiti naučnim činjenicama zašto je gospodin Stamenković u zabludi.

Ko su, zapravo, #Anonymous, možete pročitati u tekstu koji je napisala Constrictoria. Ono što je za ovu priču bitno je da su oni pokret koji je nastao spontano kao odgovor ljudi koji ne podržavaju: diktaturu, rat, nacizam, pedofiliju, trgovinu ljudima… Anonimusi svoj bunt iskazuju kroz obaranje pojedinih sajtova. Dakle, u pitanju je neformalna grupa ljudi, koja nije organizovana od strane neke institucije, u kojoj ne postoji centralna ličnost koja vodi i komanduje čitavom operacijom. Sastoje se od velikog broja članova koji medjusobno interaguju. Kao takvi, mogu se svrstati u grupu kompleksnih (složenih) sistemakoji kao celina poseduju dodatnu osobinu koja je posledica interakcije unutar sistema. To znači da postojeća osobina, koju nazivamo kolektivno ponašanje, nije prosto suma ponašanja pojedinačnih elemenata koji čine sistem. U slučaju Anonimusa, svaki član napada odredjeni sajt. Kada ne bi postojala komunikacija izmedju članova ove neformalne zajednice, sajtovi bi bili napadani po random (nasumičnom) sistemu, što ne bi imalo ikakve posledice. Medjutim, Anonimusi komuniciraju medjusobno, što im omogućava da se dogovore oko toga koji će sajtovi biti napadnuti i u koje vreme. Ovo za posledicu ima rušenje servera na kojima se nalaze ti sajtovi usled velikog broja posetilaca. Dakle ispoljavaju jedan oblik kolektivnog ponašanja.

U kompleksne sisteme spadaju razni socijalni, tehnološki i biološki sistemi. Iako vrlo različite prirode, ovi sistemi ispoljavaju odredjene univerzalne osobine koje nam omogućavaju da donekle predvidimo i razumemo njihovo ponašanje. Pre svega, većina kompleksnih sistema je samoorganizujuća. To znači da kod njih ne postoji unapred odredjena pravila, već da ona proizilaze iz dinamike sistema. Ovo čini da je takav sistem selfadaptive, odnosno da se jednostavno samoprilagođava. Samoprilagodljivost ima za posledicu da su sistemi otporni na random, t.j. neplanske, nasumične napade. A kako to znamo? Kompleksni sistemi se mogu predstaviti matematičkim objektima koji se zovu kompleksne mreže. Kompleksna mreža ili graf, je objekat koji se sastoji od čvorova i linkova (veza). Čvorovi predstavljaju elemente, funkcionalne jedinice sistema, dok se interakcije izmedju ovih jedinica predstavljaju linkovima. Naučnici su se poslednjih petnaestak godina intenzivno bavili proučavanjem sturkturnih i dinamičkih osobina kompleksnih mreža različitih realnih sistema kao što su WWW, Internet, neuroni, protein-protein interakcije, mreže socijalnih kontakata, online zajednice kao Twitter i Facebook. Karakteristično za sve ove sisteme je da postoji izrazita heterogenost izmedju njihovih elemenata u pogledu broja linkova, odnosno uticaja na samu zajednicu. U ovim mrežama postoji mali broj čvorova koji imaju veliki broj linkova, takozvani hub-ovi. Hub-ovi su čvorovi koji drže sistem na okupu. Informacije polaze od njih, oni su ti koji imaju direktan uticaj na ostale članove grupe. Ukoliko želite da srušite ovakav sistem morate ciljano gadjati upravo hub-ove. Ukoliko su napadi slučajni, kod statičkih mreža, možete ukloniti i do 80% čvorova a da ne ugrozite opstanak samog sistema. Kod samoprilagodljivih dinamičkih sistema situacija je još kompleksnija, odnosno složenija, jer dok vi napadate sistem on se adaptira na novonastalu situaciju vrlo brzo, stvarajući nove hub-ove, nove liknove, nove podgrupe.

U slučaju Anonimusa u Srbiji imamo jednostavnu situaciju. Jedan član je uhvaćen dok je hakovao sajt Ministarstva pravde Republike Srbije. Pretpostavka naše narodne milicije itužioca je da će im on omogućiti da se domognu ostalih članova ili da će bar njegovim hvatanjem usporiti ili potpuno ukinuti delovanje same grupe Anonimus. Prvo, uhvaćeni član nije idejni vodja, jer kao što smo rekli – vodja nema. Samim tim njegovo hvatanje neće nauditi samom sistemu. Ok, možemo predpostaviti da u tom slučaju može odati imena članova, ali je realno predpostaviti da ih ne zna – anonimni su. Sistem je samoadaptivan i izuzetno dinamičan u smislu interakcija i broja članova. To ga čini vrlo prilagodljivim i otpornim na napade.

Iz tih razloga naslovi tipa – otkrili smo Anonimuse u Srbiji – su smešni i govore samo o neznanju naših državnih službenika o socijalnim sistemima i masovnim pokretima. Osim toga naslovi govore i o tome da naše političare u vlasti ustvari “boli uvo” za stanje u državi, nego da ih interesuju samo njihove fotelje. A pokret Anonimusi će nastaviti da postoji, kako u Srbiji tako i u svetu, i to sve do trenutka dok ne nestanu razlozi za njegovo postojanje: rasizam, diktatura, rat, nacizam, pedofilija, trgovina ljudima…

Nama je stvarno dosadno!

Uobičajen

Bilja je kupila gram, odnosno kupila je 0.87 grama. Da je brašno u pitanju, ne bi bilo problema, ali nije, nego kokain, i to od dilera Šoneta. Da li će da leži ili neće, videćemo? Sve zavisi od njenih veza sa našom vladajućom elitom, kao i koliko se kome zamerila. Jedan deo Srbije likuje, naslađujući se nad naslovima iz časopisa Kurir i Alo, drugi deo brani njenu ličnost po različitim socijalnim medijima, a treći deo ne veruje na šta sve ljudi, u ovoj zemlji, gube vreme. Verovatno ima još delova Srbije, koji na neke druge načine posmatraju ili ne posmatraju ovu kriznu situaciju, ali ću njih izostaviti jer nisu bitni za ovo moje pisanije.

Šta su činjenice? Biljana Srbijanović je kupila kokain, što je prema zakonu Republike Srbije krivično delo. Možemo diskutovati o tome da li treba ili ne treba legalizovati droge u Srbiji, da li treba kažanjavati samo distribuciju ili i posedovanje. Sve je to stvari diskusije, ali je zakon trenutno jasan – izvršila je krivično delo.

S druge strane činjenica da je Biljana kupila kokain ne utiče na istinitost njenih izajava i ispravnost njenih stavova. To što se žena dopinguje, s vremena na vreme, ne znači da ne zna šta priča. S njenim stavovima se možemo slagati ili ne, ali ih ne možemo obarati atakujući na njenu ličnost. Doduše, njen stil je sličan, i ona često napada tudje stavove diskreditujući nečiju ličnost. Ipak to ne znači da je to pravilan put i način.

Za novine u Srbiji bitan je tiraž. Kako za Blic tako i za Kurir i Alo. Šta prodaje novine? Senzacija. Da li je hapšenje Biljane Srbijanović senzacija? Jeste. Ona je javna ličnost, kao što je i Ceca, pa ako su provlačili Cecu po novinama što bi Biljana Srbijanović bila zaštićena. Ne sećam se da je neko branio Cecu. To se zove sloboda štampe. To što većina naše štampe nema ukusa pa nas “zabavlja” ovakvim temama, to je već druga priča.

Srbija je u velikim ekonomskim problemima. Javni dug nam je prešao 45%. Dinar slabi u odnosu na evro. Raste nezaposlenost. Da li je Biljana Srbijanović kupila kokain ili ne, verujte nama je nebitno. Kao i što su nebitne teme kojima se ona bavi u svojim člancima. Sva ta pitanja su nebitna u odnosu na to da li ćete svom detetu moći sutra da priuštite parče hleba ili ne.

Dan površnosti

Uobičajen

Danas neću ići na www.google.com, nervira me njihov doodle. Ne, ne, doodle je simpatičan, lep, i ideja je slatka. Problem je što me podseća koliko smo mi ljudi površni, konzumentski nastrojeni, i koliko nas je lako zavesti.

Površni smo jer ne razumemo šta je ljubav. Mislimo da su to leptirići u stomaku i da ljubav treba da te tresne. Ne shvatamo da je ona nešto mnogo dublje, nešto što se gradi na poverenju, uzajamnom razumevanju i prihvatanju. Ne shvatamo da zahteva mnogo ulagnja energije i vremena.

Konzumentski nastrojeni, jer ćemo na današnji dan dati i poslednji dinar da kupimo neku sitnicu bez upotrebne i sentimentalne vrednosti. Poklanjajući tu sitnicu mi mislimo da poklanjamo ljubav, a ustvari jedino što činimo je da trošimo novac i resurse.

Zaveli su nas kroz filmove, reklame, medije. Dâli, odnosno prepustili, smo se lako, teško ćemo se otrgnuti.

I kao što reče Paulo Koeljo, Ako nemate nekog da vam kaže: “Srećan Dan zaljubljenih”, ne brinite. Stvarni život se ne dešava u Diznilednu.

Ja ću danas piti vino! Meni je ova tradicija ipak nekako bliža.

Zašto su nam titule toliko bitne?

Uobičajen

Kupac – “Imate li knjige za medicinu?”

Prodavac – “Izvinite, mi ne prodajemo udžbenike za fakultet. To ćete morati da se raspitate na fakultetu.”

Kupac – “Kako? Unuka je upisala tu školu prekoputa, pa me poslala da joj kupim knjige.”

Prodavac – “Aha, mislite knjige za srednju medicinsku školu? To imamo. Znate li možda koji smer je upisala vaša unuka?”

Kupac – “Kako koji? Pa za doktora.”

Prodavac – “Mislite za medicnskog tehničara?”

“Svaka medicinska sestra sanja da bude lekar.“ Sanja, ali nije. Medjutim da ne nanosim nepravdu medicinskim sestrama, nisu one jedine. Svuda oko nas ljudi sebi daju titule koje ne zaslužuju, maskiraju svoja prava zanimanja nekim egzotičnim nazivima koji zvuče “seksi”. Svako ko predaje na nekom od fakulteta je profesor (nebitno je što ni doktorat nema), sekretarice su asistenti, prodavci su menadžeri, a već pomenute sestre “se bave ili rade u medicini”. A ustvari svi imaju jednak problem, ne mogu da prihvate sebe. Zašto nam to toliko teško pada? Zašto imamo potrebu da budemo nešto što objektivno nismo? Zašto je bitno kako se zove “funkcija” koju obavljamo ako je to radimo korektno? Zašto se stidimo sebe?

Uticajni tviteraš i bloger (ne znam kako se ovo meri) sebe predstavlja kao profesora, iako to zvanje nije zaslužio. Dakle, jedan uspešan čovek je sebi dozvolio da se lažno predstavlja. To govori mnogo o njegovom karakteru i ličnom nezadovoljstvu. Znam da će mnogi reći da je to nebitno, jer on je ipak pokazao da je uspešan. Izvinjavam se, ali jeste bitno. U svetu se zna ko nosi titulu profesora i kako se ona zaslužuje. Doktor nauka sa odredjenim brojem kvalitetnih publikacija konkuriše za poziciju profesora na nekom od fakulteta, univerziteta. Ukoliko je izabran u zvanje profesora, tu titulu ima pravo da koristi, u suprotnom je predavač.

Frustracije, koje su posledica naših neuspeha, mi prikrivamo nekim titulama koje u principu ništa ne znače. Na taj način ne samo da pokazujemo stepen i karakter naših frustracija, nego često rizikujemo da izgubimo poštovanje u očima posmatrača. Kada neko uporno ističe svoju titulu, ja ne mogu da se ne zapitam u čemu je stvar. Šta je kod te osobe problem? Da li je tu titulu uopšte zaslužila ili je do nje došla nelegalno, neregularno? I prestajem da razmišljam o toj osobi, počinjem da se bavim titulom. Zašto neko želi da me zadivi? Šta to krije? Čemu nesigurnost?

Nismo svi mi sposobni da završimo fakultet, kao što ni svi nismo sposobni da budemo vrhunski sportisti, muzičari, umetnici. Još manji broj nas je sposoban da se bavi naučnim radom i doktorira, a potom i dobije profesuru i time stekne zvanje profesora. Većina nas ne poseduje veštine koje su neophodne da bi neko postao uspešni preduzetnk. Čovek uvek treba da daje maksimum, ali ako nešto nije u stanju da postigne to treba i da prihvati. Zašto biti nezadovoljan? Možda ćemo na sebe bolje gledati ako umesto zvanja djubretar stvaimo preradjivač i sakupljač ostataka ljudskih aktivnosti, ali to ne menja smisao posla koji obavljamo. Zvučniji naziv naše profesije će promeniti način na koji nas ljudi gledaju, ali neće promeniti ono što jesmo: frustrirani i iskompleksirani. Sigurni ljudi se ne razmeću svojim titulama, njima nije bitnan naziv njihovog radnog mesta, oni znaju koliko vrede.